Hajde da vidimo šta čini jednu palanku palankom. U palanci žive ljudi koji se brinu samo o sebi i svom dvorištu, zbog čega bacaju smeće izvan njega, na put. Ne zanima ih ni komšijsko dvorište, osim ako u njemu nešto ne pođe naopako. Ne zanima ih ni ulica u kojoj žive, a ni palanka koju čine palankom. Jedino gledaju kako da se okoriste, a ako za to nema šanse, onda se sklanjaju od svakog i svakoga.

Imaju nekog kabadahiju koga se plaše i kome se dodvoravaju, a koga mrze ako mu nisu omiljeni palančani.

Kad tog kabadahiju zameni drugi, oni ga lako prihvate i nastave da ga mrze kao i prvog, a da mu se ulizuju. Druga sila bira tog jednog kabadahiju, oni se tu ništa ne pitaju.

Ne talasaju, ne dižu glavu i ne bune se. Nepravda ih ne zanima, osim ako nije učinjena njima, a i tad biraju da li se isplati buniti ili je bolje nastaviti i trpeti. I kad kabadahija nije tu da im kaže šta da rade, oni biraju da ne urade nešto što bi ga možda naljutilo.

I tako u palanci prolazi vreme, prolaze godine, nove generacije se uče da budu poslušni i da se plaše. Ništa se ne menja na bolje, svako gleda da preživi kako može i da se sačuva. Ko malo pogleda oko sebe i porazmisli, taj beži iz palanke. U palanci ostaju palančani koji je i čine palankom.

I zato u Nišu nema mesta za “ProGlas” tribinu. Jer ni u jednoj instituciji koja ima prostorne kapacitete nema slobodnih termina, odjednom. Jer kako bi ih i bilo.

Plaše se ljudi. Dekani fakulteta i Upravnici raznih ustanova se plaše. Pa zar u ovo vreme, pred izbore, dati prostor nekoj tamo inicijativi da kaže nešto. Zar sad talasati kad može onaj odozgo da se naljuti. Neka to prođe bez nas pa ćemo da vidimo posle izbora. Zar da ostanemo bez posla sad u vreme ove krize i svega što se dešava. Od dekanske i direktorske plate se može nekako živeti, ali od obraza se ne živi. Za čiju budućnost da se rizikuje. Dobro je kako jeste, jer može i gore da bude.

Hajde da ne budemo provincija, da ne budemo palanka. Dragi sugrađani, skupite snage, niste sami u svemu ovome. Da se ne brukamo. Sramota da nam deca žive u gradu koji se plaši, jer će onda pobeći odavde.
Od obraza se ne živi, ali se isto tako teško živi bez obraza.